Salhida Bahšani Salaj
NOČESKI JE BOJA ĐULJINA,
Se s’bralje sve mila rodbina
nočeski je boja Đuljina,
gi spljelje kose u vitice
u svaka vitica po jeno crveno konče,
u ruo devojačko ja opasalje,
ja pokrilje oz crno avalje
na glava boja će gi staljaet,
a strine i ujne oz dajre lupaet,
lupaet, igraet i pesme gi puet.
Plače tugue Đulja devojka,
na ruke, d’naski će gi staljet k’na,
grlji oca, grlji brata, svi redom zaukue
alji za majku ona najviše tugue,
jutre će gi šaret ljice u belo,
će se sbere u svatoj celo selo,
će dođet da ja uzemaet oz surle i tupani
i oz dva kojna celji nakiteni.
Gi našarija oz srma ljice,
gi se s’bra sve drugarice,
“Idet svatoj”, mustulđije povika,
s’ga Đulja mora
u ogljedalo da gi polja,
zalupaa tupani kalačojna,
zaigra sve muška rodbina nojna,
na perišan gi zašija čulja,
i preko ljice gi spuštija duvak,
gi izneset čejz, kojna tuaret
a dvajca brača za ruke ja vodet
na beloga kojna da ja staet
i oz avalje crno će ja pokrijet.
Zaplaka majka glas pušti
ne mogaše više da izdrži,
a babo se krije
i krivšom sluze briše,
gim otide Đulja
na tuđi klanjik,
u tuđakuća.
Mladoženja vesev a mati mu povesela
gi dovelje u dvor najuba snaa,
krčag krši pred beloga kojna,
rada i nasmeena.
Zatvorila oči da dreme Đulja
nesme da zbori, sve u zevnja gljeda,
samo sluša, čuti i čeka,
svi se veseljet do povnoć puet
a nikoj ne brine, ne dertue
šo Đulja treba jutre rano da se dine,
i sve komšijski dvoroj da pomete.
Katedra slobodnog uma