Prizrenski susreti pjesnika
Donosimo priču “AŠIKLIJSKI DERTOI” iz buduće knjige autora Raima Muratija iz Nebregošta.
Raim Murati, Nebregošte
AŠIKLIJSKI DERTOI (LJUBAVNI JADI)
Jena stara pesma, od pred jeno sedomdeset godine što som ja slušav, mi ostanala po malo u sećanje. K’d će se pozavrši ljetojna i k’d će prođet tae ljetnje žege, d’n će se okrati a noć malo će se produži, t’ga i „ženski svet“ malo će ka oda’ne od teške sezonske rabote. Nema više tae nagle rabote da se ne zn’e na kua strana prvo da se počne, jer sve stasalo odjenput.
Od ljetojna po nekuemu ostanala još samo slama r’žana da se istrese i u snopje da se povrže, alji za tue ne se ‘ita (žuri), k’d će se stigne. Na ‘mejdan’, po njive, sa još samo kolomoći u kube; i nji’ povremeno se donesue doma i se ljušti polako, od do’od na do’od (s vremena na vrijeme). Ljuštenje kolomoć mu do’ođalo ka k’d će pojedeš nešto slatko po jelo. Tue se rabotalo u jesen, t’ga k’d sa noći pogoljeme a još sa vruće, i, još ako je mesečina, mogalo da se rabota do pokasno u noć. Tuj bi se pribralje sve žene iz cev konjšilak; em se rabotalo em bilo veselo. I take sve redom, dok ne se pozavršet rabote kude svi. Tuj bivalje šale, sme’anje, zadirkivanje dejčića (djevojčica) i ljutenje, a bivalo i puanje po nekua stara čežnjiva pesnja, kua imala možda malo rečoj, a mlogo kažuala oz „bejt” (podbadanje, aluzija).
A vakve jesenjske „sedaljke” bivalje prava priljika da se kroz pesnje iskaže po nečija tuga, ili želja. Jena takva pesnja od kue mi ostanalje još ponekoj rečoj u sećanje je:
More, ti devojče, belo i crveno,
more, otsedlaj mi konja dorija,
more, da ja idem gore u planina,
more, da naberem ljeda u stred ljeto,
more, da razl’adim stare ašikljije,
stare ašiklije Redžep i Kumrije.
More, ja Redžepa babo ne ga ženi,
more, ja Kumriju majka ne ja dava,
more Redžep dava konja ispod sedlo,
more, ja Kumrija đerđav ispod grlo.
Od t’ja d’noj detinjski mi ostanalo još samo malo sećanje ka prez m’gla, što bi reklje. S’ga som „ču’ek”, oženjen som i oz rabota som mlogo daljeko. Ove jeno ljeto som došov doma na odmor. U jeni naši konjšije se spremaet za nekoj rados’, alji svadba ilji k’na zn’m da ne bila. Bila nekua veridba ilji d’nzba (zijafet), take nešto. Ja som otišov, ka što je adet, da im „učinjim airljija” i ako im zatreba nešto da im pomožem; veselje će binje, ne goljemo ama ruček će se dava. I za takve priljike svi smo pritrčualje da pomožemo. U dvor njin „vrie” narod, izdošla rodbina iz jabane (sa strane) i raduenje kraj nema.
Ja k’d uljego, svi mi učinia „atar”, se ispozdravija oz mene i mi napraja mesto do jenu postaru ženu da sednem. Ženu som ja pozna’av i som ja vikav „tetko” iako ne mi bila prava tetka, onake iz poštuenje prema postari, take je red. Poslje, po mene, dođua još jeni konjšije, ču’ek i žena. I oni sedna’a, ama žena se vide da beše nekako „umivna”, tužna kada ne i sa sve ovce na broj. I kako je adet, da se reče airljija, svi rekosmo „Airljija neka vi je!“ A žena, što izgljedaše ka umivna, i ona reče i odena da plače.
„Će mi ‘alalite“, reče, „alji ja ne som bila ič za do’ođanje ovde, tiki ovaj“, i pokaza na muža, „on me uzdina. Ne, ‘ajde stramota je da ne idemo, na vrata smo prvi konjšije. Ama ne mi je za iskočanje.“
„A zašto ne ti je, da ne si bovna?“, ja upita ova’a postara žena.
„O, ne som bovna, ama poarno da som bovna i da som umrela, ne ove što som dočekala.“
„A što bilo?“
M’je, doduše, svi smo zn’lje, ćerka i se ostajla oz bećara. Bila „dadena“ (vjerena) i raskinalje, ne im bilo suđeno da binjet zaeno.
„E, mori, budaljijo, pa zar za tue će plačeš!?“, uze da ja kara „tetka“. „Ee, koj budalalak još teramo! Ne je više tue vreme, dadi dejče (djevojče) nepitano a ‘oće elji ne. Elji, izvadi detetu – a dobra je, rabotna je, će binje arna za kuća. Nee, ćerko, nemoj da žaljiš i da plačeš, tiki dini, ispraj glava. Neka t’je zdravo, će se udade, njojni kismet njau čeka. Možda jalan (nevjerovatno) će vi sedi, alji ja i d’n d’nski babue muemu ‘alal ne mu činjim. Eve še’set i pet godine imam, jeno trlo (tor, kotar za ovce) deca som izrodila, i dve trla unučiki Alla’ mi dav. Božje pa naše, ama niket i za niket babue ‘alal ne mu činjim.
Tek som napunjila petnaes’ godine, i samo što som stupnala u šesnaesta, jeno sabajlje samo što som se dinala, babo mi vika: ‘Od s’ga malo po ne će skitaš naokolo.’ ‘Pa, babo, ja ne skitam nigde.’ ‘Ne, ne, samo ete tue da ti kažem, od s’ga de će iskočiš da paziš, ti si dadena u Manastirica.’ Mene ka jen kamenj na srce da mi pade. I eve, od t’ga pa sve do s’ga ja taj kamenj nosim na srce. Mati rano ne ostajla, sve kućne rabote ostanalje na mene i na jenu sestru pomladu. Braća, i oni svi bilje jen drugomu do ramenja. Oni u mejdan, se bora’ilje oz stoka, oz njive, ljivade, a m’je ženske doma, u kuća. Alji, sve tue ne mi bilo teško, samo ta’a reč, tue sabajlje babo k’d mi rekov ‘ti si dadena’ mi se učinjila ka oz jen ‘andžar u srce da me ubrcav.
Jen d’n pret ove što će me snađe, preko jenu drugaču, som pratila ‘aber jenomu bećaru, tuj u selo. A pusto se ne zn’lo ni da se pišue ni da se čita, pa knjiga da mu pratim, i on mene da mi prati. Alji, jope vikam i da se zn’lo možda isto bi bilo, jer koj smev u tue vreme ocu da reče ne, elji ne daj Bože da pogazi reč. Tamo de me dav babo, kuća bila „čuena” (na dobar glas). Bilje imaćni, imalje dobro imanje, stoka, sve ret put, kako valja. Bećar mi biv deljikanlia krupen, mlogo ubav i mlogo biv čuečen, alji mue srce ostanalo prazno za cev život.
K’d me udalje u Manastirica, pa poslje k’d som do’ođala po nekoj put na gosti u braća i u sestre, taj put mi se činjiv ka da ga nema, ka da prvam (letim). Alji k’d će dođe sa’t da se vraćam, dok ne prođem rit na Pateljuec, do tuj još se viđi selo, noge mi bivalje ka da sa oz olo’o pune, teške. E k’d će prođem Pateljuec, će navednem glava i ne ja podizam sve dok ne prođem Pekljar i, k’d će mi se prikaže Manastiričko mesto, pa poslje i nekue kuće, t’ga će zabraim na sve – i na oca i na ljutnja što som ljuta na njega, i na „bećara”. Jer vamo som imala mlogo dober život.
Oz „bećara” u mlados’ niket ne som se stretnala. I ja, a i on paziv da izbegamo ako bi došlo negde da se stretnemo. Jenput, pret nekoljiko godine, i brgo pret nego on što će razmenji dunja’a, som bila u grat oz konja. Muž, deca, snae – em po stoka em ljetijna se bralo – pa ja som otišla da pokupim potrepštine za kuća. K’d som prošla Rečane, malo som očekuala, imalo ljudi još po put, pa da ne naiđe nekoj iz Manastirica oz konja, koljiko da ne idem sama prez Ljeskuarenj, akšam priodi a i imalo divjač.
Čekaeći ja take, k’d ete ti ga „on”, iskoči oz konja. Mene me prođe ka jeno vrelo prez duša i prez cela snaga, se potreso. Uzo da teram konja da ide pobrgo, ama on me pristigna. I take smo išlje do put de se razdvolja za Nebro’ošte i za Manastirica. Niti on zbori, niti ja, idemo ka nemi. Na raskrsnica moj konj se obrna za ok Manastirica, i ja idem po njega i ne podizam glava. Od neko’o vreme, k’d som poodminala od raskrsnica, zastado i vrati glava nazać. K’d će viđim i „on” zastanav i me gleda. K’d vide što som ga videla da me gljeda, zar se malo ka zastrami, se ka navedna i uze kude noge nešto ka da popralja, ka da vržuje vrpca od čarape, a konj mu beše odminav, ne beše pri njega.“