Alisa Hamza Alijević: Svaka varijanta pokretanja inspiracije sa ličnim pečatom svodi se na duboku bol. Bol je mastilo, nužno za ostavljanje pisanih tragova.
Povod razgovora sa pjesnikinjom Alisom Hamza Alijević je objavljivanje njene druge po redu zbirke pjesama pod nazivom „Carski rez za nevinost”. Ova izuzetna zbirka pjesama donosi novinu i posebnost stila pisanja u odnosu na opus stvaraoca koje smo do sada predstavili u okviru „Prizrenskih susreta pjesnika”.
- Razgovor bi započeli poređenjem vaše prve zbirke „Koren mi nebo doziva” sa drugom „Carski rez za nevinost” u kojima, po našem mišljenju, idete od realnosti ka apstraktu. Da li su to dva paralelna svijeta u kojima stvarate, ili je to jedan svijet koga otkrivate u različitim fragmentima?
Poetsko izlaganje zavisi od emocionalne obojenosti autora u periodu stvaranja. Svaka varijanta pokretanja inspiracije sa ličnim pečatom svodi se na duboku bol. Bol je mastilo, nužno za ostavljanje pisanih tragova.
Moja prva knjiga je ono što sam ja, bez ikakve obrade i pretenzije ka dopadljivosti drugima. Tu knjigu svesno štitim od forme i poželjnosti, kad bi mi naredili da bilo šta dodam i oduzmem.
Ona je nastajala kao sećanje na detinjstvo, mladost, snove, važne datume, uspone i padove, bol na skali od najslabijeg do najintenzivnijeg, kao i instinkt za mehanizmom ustajanja. Opisala je potragu za prečicom od mraka do svetlosti.
U toj knjizi vrlo često ponavljam stihove, ne bih li potvrdila iskaz, želeći da usvojim postavljeni imperativ. Razlog publikovanja moje prve knjige, kao i koautorstvo u stotinak zajedničkih međunarodnih publikacija, bio je motivacioni pokret za druge, kroz najrealniju varijantu mene.
Ponosna sam što sam životno iskustvo radosti, kao i iskušenja, kojoj je svako na svoj način, u manjoj ili većoj meri izložen, pretočila u književno delo sa posebnom posvetom. Knjiga je objavljena i na mom maternjem, goranskom jeziku, koji sam ja kao majka nastojala da prenesem svojoj deci, te da njihove prve izgovorene reči budu simbol i pokazatelj njihovih korenova.
Pitate me za razliku u stilu pisanja između prve i druge zbirke i ja vam jasno želim reći da u prezasićenosti današnjih kopija, u budućnosti odbijam kopirati i samu sebe. Zbog toga sam vrlo odlučno promenila stil pisanja poezije, nazvavši novu zbirku, po jednoj od mojih pesama – CARSKI REZ ZA NEVINOST.
Apstrakt se pojavio iz straha od samootkrivanja, ali ponajviše iz neke povezanosti sa tačkom u univerzumu koja govori nekim drugačijim jezikom od onog na koji smo navikli. Ta posebna povezanost se javila još pre nastajanja moje prve zbirke i tada sam znala da smo poezija i ja postali prijatelji. Kada to saznamo, mi gubimo bojazan od negativne književne kritike, o njoj i ne razmišljamo, samouvereni smo, i to ne zato što mislimo da smo naučili biti poete, već zbog poezije koja nam je prijatelj i koja je jedini mentor svima koji se njome bavimo. Čudna je ta spoznaja, ali je toliko jasna i poeta zna kada je poeta, rođen u uslovima koje sam pokušala da opišem. To se ne može precizno ni opisati. Čak i da može, poezija ne želi u potpunosti da otkrije alhemiju svojih misterioznih odaja.
Preplitanje realnog sa paralelnim svetovima i jeste esencija poezije.
Prisutnost metafizike je neosporna u rađanju poezije i ne znam da li je ona rodila poeziju, ili se rodila iz poezije.
Bez paralelnih svetova nemoguće je pesnički egzistirati i nemoguće ih je stvoriti iz ambicije.
Stranice inspiracije se pesniku listaju kao kada vetar lista stranice otvorene knjige, i nikada ne zna koja će mu se stranica otvoriti.
- Šta ste željeli da postignete kod čitalaca odabirom naslova „Carski rez za nevinost”?
„Carski rez za nevinost” je naslov najprikladniji sadržaju zbirke koja svoj poetski sadržaj najavljuje prologom, kao i misaonim tekstovima i pričama. Simbolika naslova je objašnjena na njenim koricama, dizajniranim fotografijom osakaćenog, ljudskom rukom oštećenog stabla drveta, gde smola asocira na suzu, a useci na ožiljke i rezove duše.
Na fotografiji naslovnice integrisan je ožiljak i dva bela pera, kao simbol nevinosti. Naslovnicu sam pažljivo dizajnirala sama, pošto korice doživljavam zaštitnim simbolom onoga što je unutra. Cilj naslova je asocijacija na to da samo bol i rezovi pročišćavaju do nevinosti. Istoimena pesma je moje lično iskustvo i poetski prikaz porođaja carskim rezom, koji nisam unapred planirala niti želela, dok nevinošću nazivam nagradu novorođenčetom koje čini da se odbijanje operativnog zahvata pretvori u ljubav prema tragu sećanja utisnutom na ženskom telu.
Naslov mojih knjiga mi je jako bitan i on se ne sme odnositi isključivo na asocijaciju mene kao autora, već mora da je dat na raspolaganje ljudima različitih životnih iskustava i percepcija. Težnja naslova „Carski rez za nevinost” je što lakše usvajanje i podnošenje surovog životnog pravila – životni moto.
Korice su ilustracija naslova i ono što svemu daje poseban smisao da su nastale od realnih fotografija iz prirode, bez korišćenja veštačke inteligencije, koju ne volim da vidim na koricama mojih knjiga. Apstrakt iz prirode daje ekstrakt naslovu CARSKI REZ ZA NEVINOST.
- Citiraćemo dio vašeg predgovora zbirke: „Bitku unutrašnjeg konflikta dobijam jedino ako od vlastite prosečnosti iznudim nerealnu vanprosečnost, podelim je sa drugima i od najumnijeg spavača iznudim izum. A ja potpuno smireno prihvatim moj prolazni prosek.”. Koliko je unutrašnji konflikt koji ističete snažan, generalno, i kod drugih žena a da one tu bitku gube i ostaju u svojoj prosječnosti?
Unutrašnji konflikt je potpuno prirodna i vrlo važna duhovna hrana. Za svaki osećaj pobede potrebna je borba a glavni uzročnik borbenog duha je konflikt, izazvan spolja ili iznutra. Žena često ostaje prosečna zato što želi da to bude, čak i onda kada ona to nije. Njoj prija određena doza slike intelektualne zavisnosti i spremna je svoj izum pripisati muškarcu jer je svesna koliko je njemu to bitnije nego njoj.
Mišljenja sam da se glavno oruđe žene i vanprosečna ženska inteligencija ogleda u pristajanju na definiciju sebe kao prosečne i prihvatanja pomoći, koja joj jeste neophodna. Ženi u određenoj zdravoj meri, itekako prija i koristi njena prirodna krhkost, čak i onda kada je ona ne želi pokazati.
- U vašim stihovima je primjetna crta usamljenosti. Koliko i u kom obliku je usamljenost prisutna u svijetu jednog stvaraoca?
Po prirodi sam dosta društevena. Ipak, za stvaralaštvo su mi neophodni posebni uslovi kreativne usamljenosti. Tako, iz ličnog iskustva smatram da momenat inspiracije nije moguće preneti na papir, ma koliko to okolini čudno delovalo, ukoliko se ne isključimo duhom, vidno pokazujući rasejanost. To nam, nažalost, stvara osećaj krivice i konstantan napor da ubedimo sebe da ćemo to popraviti i konačno se posvetiti onima koji osećaju da su nas jednim delom izgubili kao prijatelja. Desi se da se najbliži uvrede kada primete da ih ne slušamo pažljivo, a mi doživimo osećaj neshvaćenosti i nerazumevanja drugih za naše potrebe.
Uglavnom, dođe do popuštanja umetničke zanesenosti, prihvatanja okoline, i nađete se na nekoj sredini gde nastojite da ipak ne budete pisac, pesnik usamljenik, već i prijatelj onima pored kojih ste, a nedostajali ste im.
- Ako se vratimo na vaš životni put, rođeni ste i živjeli van Gore, ne možemo a da se ne upitamo odakle tolika posesivna ljubav prema Gori, možete li nam otkriti dio vaše emotivne veze sa Gorom?
Tačno, rođena sam van Gore i trenutno živim van Gore. Međutim, najvažnije i najemotivnije momente mog života vezujem za Goru. U Gori sam provodila raspust – zimski, prolečni, letnji – a to je kada se sabere, oko tri meseca godišnje, što nije malo. Ono što smatram bitnijim od toga koliko dana, meseci ili godina neko negde provodi je to koliko ga određeno mesto impresionira i vezuje za sebe.
Goru sam vodila sa sobom gde god bih pošla, dok sam sva druga mesta ostavljala za sobom, kada bih u nju otišla. U Goru sam se zaljubila i samo je ona bila moguće mesto u kojem zaljubljenost raste u nepokolebljivu ljubav.
- Vaše pjesme su napisane na srpskom i goranskom, prevedene na engleskom. Gdje vi sebe vidite u nekom zamišljenom nivou hijerarhije pjesnika, u odnosu na stil, jezičko i geografsko porijeklo i slično?
Jezici na kojima se književno izražavam su goranski i srpski. Kompletne dve zbirke su mi za sada prevedene na engleski jezik. Pojedine pesme iz zajedničkih međunarodnih zbirki su prevođene i na druge strane jezike. Moram priznati, kada razmišljam, to radim na goranskom, međutim kada je pisanje u pitanju, zbog stečene navike da pišem na srpskom, dosta pribegavam pisanju na tom jeziku.
Kada pišem direktno na goranskom, onda je to drugačiji stil pisanja sa utiskom da citiram neke ljude iz moje dalje prošlosti, sećajući ih se. Kroz te stihove, ili rečenice, nesvesno često citiram izraze starijih od mene, naročito majke i mojih nana, imajući utisak da mi se obraćaju i kontrolišu mi trenutak zapisivanja. Ljubav prema ova dva jezika čine koktel mog književnog profila. Ipak, u mojoj prvoj knjizi sam jasno pokazala da nam je najistinitiji jezik onaj na kojem glasno dozivamo Boga, onda kada nam je najteže. Jezik na kojem sanjam, upućujem dovu, plačem i radujem se u sebi… je goranski.
Što se tiče ostalih jezika koje koristim, za sada ih ne osećam kao svoje i kako intenzivno pišem na ova dva jezika kao da sam im srcem sve dalja, iako sam prinuđena da ih koristim. Želim da povratim ljubav koju sam gajila i prema drugim jezicima i u budućnosti ću raditi na tome, ako Bog da. Ono što ne želim da izgubim je entuzijazam ka obogoćivanju našeg goranskog jezika.
Srećom da je čovek po prirodi poliglota, inače bih, ako moram da biram, pre odabrala da ubijem svaki drugi govor u sebi, a da mi moj maternji goranski ostane živ.
- Nešto što vas nismo pitali?
Ukoliko je željeni razgovor protekao u prijatnoj atmosferi, kao što je to slučaj sa ovim, onda uvek postoji nešto što bi nekoga dodatno pitali i što bi nam dodatno hteo reći, i onda bi to išlo u nedogled. Upravo zbog toga, smatram da je najbolje da ovde zastanemo, ne bi li ostavili prostora za neki naredni „Prizrenski susret”…