Okrugli sto datum:24.12.2022
Tema: Značaj čuvanja nematerjalne kulturne baštine Bošnjaka prizrenskog regiona.
Izlagač: Ismail Ramović
Poštovani prijatelji,
Danas ću moju besedi započeti jednom digresijom koja nas neće mnogo odvojiti od teme, a sa druge strane ima i te kako zajedničkih činilaca sa onim što je Katedra slobodnog uma pripremila za današnju prigodu.
Reč je o identitetu.
Mi svojim rađanjem dobijmo neki od identite koji nam je nasledan a tiče se rodne pripadnosti, nju ne biramo i nije predmet slobodne volje. Ova vrsta identita nije predmet mog zanimanja.
Predmet moga zanimanja i interesovanja je društvni identitet.
Dosadašnja pozicija koja je u osnovi sadržala, pre svega, vlastitu inferiornost i ne verovanje u vlastite mogućnosti je sa druge strane po automatizmu kreirao i odnos drugih prema pojedincu ili zajednici i stvara njihovo negativno pozicioniranje .
Marginalnu ulogu koju smo imali u poslednjih sto godina, i na kojoj su drugi gradili svoj napredak, po bilo kojoj osnovi, je uvek našu zajednicu bacao na rubu svih društvenih dešavanja. Kada govorimo o vlastitom pozicioniranju prema sopstvenom biću, moramo naglasiti da
dosadašnji odnos koji ima pristup mazohističkog odnosa mora jednom da se stavi ad akta. Neophodno je izvršiti potpunu transformaciju u postavci pojedinca ali i celog kolektiva prema drugima ali da se napravi jedna katarza i stavi tačka na dosadašnji prilaz .
Dosadašnja ideja vodilja koja se krila iza krilatice ” Ne dirajte mi Islam(Alaha) sve drugo je vaše” slično Arhimedovoj čuvenoj izreci ” Ne dirajte mi krugove” kada se posmatra sa univerzalističke tačke predstavlja uzvišenost koja nas čini superiornim u odnosu na sve druge.
Međutim, na našu žalost , moderan svet i moderna društva počivaju na nekim drugim osnovama i postulatima, pa se ova postavka pokazala kao pogubna i potpuno destruktivna sa pozicije svetovnog poimanja života, pa sad u hrpi vlastitih paradoksa možemo dodati i ovaj da u kompaktnim sredina u kojima po svim merilima živi isti etnos imamo tri ili četiri različite nacije.
U stremljenju ka vlastitom propadanju ide se toliko daleko da se ljude ne samo odriču vlastite etnogeneze nego se odriču vlastitog jezika, stideći se da sebi a i drugima kaže da su ga nasledili kao najveći amanet od svojih predaka.
Jedan moj bliski rođak kad god bi mi se javio u poslednjih dvadeset godina kazavši svoje ime izgovori i kabilje iz kojeg je poniko. Ovo bih ja nazvao prvim identitemom koji je prepoznatljiv za geografski prostor ili sredinu iz koje potičemo. Međutim, ovaj identitet vaći za jedno malo
okruženje onog trenutka kada napustimo taj prostor ta vrsta identite nema nikakvo značenje.
Onda je neophodan veći prepoznatljiv identitet po kome bi nas ljudi prepoznali pa bi na drugoj lestvici došao pripadnost seoske sredine ili gradskog kvarta. Kada se odvojimo sa ovg nivoa onda nam je neophodan neka nova ,veća prepoznatljivost.
I ako je poznati naučni radnik Naziv Doklje jednu svoju knjigu naslovio sa Etnogeneza Torbeša kukske Gore, u delu knjige navodi da mi sebe ne prepoznajemo pod tim imenom nego da o sebi govorimo da smo Našinci.
Mada, ovaj naziv , koji je postao gotovo prihvatljiv za većinu pripadnika zajednice kojoj i ja pripadam , nije opšte prihvačen nego nas samo jedna grupa pripadnika druge zajednice podvodi pod tim imenom( u većini slučajeva termin ima pežurativno značenje).
Onda dolazimo do najvećeg nivoa prepoznatljivosti a to je pripadnost bošnjačkom etnosu koji, a tu je ključni segment. Ova pripadnost ni u jednom delu ne negira ili potire sve predhodne identitete koji ostaju deo naše individualne i kolektivne svesti.
U sklopu toga, vračam se na temu ne dira se u naš jezik ,sve naše običaje i našu tradiciju. Sva ova tri dela čine jednu sveobuhvatnu celinu koja se može očuvati ako budemo dovoljno mudri i dovoljno pametni da je zaboravimo ili da je bacimo na marginama našeg kolektivnog sečanja.
Naša nematerjalna baština je izuzetno bogata, ali nažalost veoma malo istražena . pre svega ovde mislim na prostor prizrenske opštine , dok je na prostoru dragaške opštine stanje kud i kamo bolje.
Kada se radi o usmenoj književnosti Bošnjaka prizrenskog regioana može se sa sigurnošću reći da je ostalo u zapećku i da joj nije pridavana odgovarajuća pažnja. Najezdom modernih i postmodernih kultura i supkultura, postoji velika opasnost za nestanak jedne kulturne baštine koja je po svojoj specifičnosti, jezičkoj posebnosti i stilu morala biti sačuvana .
Bilo je pokušaja pojedinaca da se deo narodnog usmenog stvalaštva sačuva i publikuje, ali su takvi pokušaji bili parcijalni i nisu imali jasan i studiozan koncept. Usmena književnost Bošnjaka prizrenskog kraja se može definisati,zbog svih svojih specifičnosti, kao autohtono i jedinstveno stvaralaštvo jedne male zajednice. Na prostoru gde je stanovništvo gravitiralo postajale se vrlo male mogučnosti da druge zajednice imaju jak uticaj i da na direktan ili indirektan način kreiraju stvaralački opus.
.Zatvorini u svaj pre svega nacjonalni pa i religiozni rezervat pripadnici zajednice su ljubomorno čuvali svoj jezik, običaje i svoju kulturnu posebnost.
Kroz hronološki pregled vide će se jedna posebnost u izrazu kao i specifičan govor koji izlazi iz okvira standardnog jezičkog pristupa.
Postoje opusi koji obuhvataju čitav narodni korpus i koji se prenosio putem religoznih krugova ( ičihaje) i ne mogu se podvesti kako posebnost i autentičnost narodnog stvaralaštva ovoga kraja, ali one ulaze u sastavni deo sveobuhvatnog stvaralaštva ovog dela Bošnjačke populacije .
Druga specifičnost ovog narodnog stvaralaštva je ne mogućnost postavke istorijske hronologije na osnovu koje bi smo odredili vreme nastanka određenog lirskog ili epskog opusa.
Dakle u tom delu se samo može nagađati vreme nastanka ,a ne nikako odrediti tačno vreme. Razlozi mogu biti višestruki i njima se nećemo baviti.
Treća specifičnost je nepostojanje junačkih narodnih pesama(ovaj specifikum su primetili i autori i istraživači koji su pripremili ovu prezentaciju koja je pred nama), niti kao produkt vlastitog stvaralaštva, niti su se takve vrste pesama preuzimale iz drugih zajednica.
Epika ove sadržine jednostavno ovde nije našla pogodno tlo, što bih moglo da ukazuje i na antropološke osobine stanovništva. Bošnjačka zajednica u prizrenskom kraju nema mitsku postavku o junaštvu, a oružje kao sastavni deo takvog folklora se nalazi na marginama interesovanja same zajednice.
Ako bi smo se pridržavali klasične teoretske podele narodne književnosti onda bi se narodna književnost Bošnjaka prizrenskog regiona našla u svim kategorijama,bilo da se radi o epici ili lirici ,sem u delu junačkih narodnih pesama( vrlo razvijena kategorija u ostalim zajednicama u okruženju).
Punih dvadeset godina pokušavao sam da pronađem neki stih ili nekakvu sinhronizovanu priču koja bi ukazivala na nekakvo junaštvo, ali takvog primera nije bilo. Bilo je pojedinačnih govora o junačkim podvizima, ali bi svaki sagovornik imao svoju verziju priče koja nebi bila ni nalik na
besedu njegovog prethodnika, i bila bih produkt vlastite improvizacije besednika.
Oskudnost u ovom delu stvaralaštva stvorila je prostora za drugi vid narodne kreativnosti:
U prvom delu bi smo stavili narodnu liriku – ljubavne pesme (najbrojnije), svadbene pesme, obredne i običajne pesme, religiozne pesme, porodične pesme, šaljive pesme.
Drugi deo bi obuhvatio pripovedački deo i njega bi činile:
Majstorske priče, gurbetske priče, bajke, skaske (prikažne), basne i priče o životinjama, šaljive priče, anegdote i ičihaje(zadnje su preuzete od drugih).
Treći deo bi obuhvatio krače vrste : poslovice, pitalice, brzalice, zagonetke, izreke.
Zbog nemogućnosti da se celokupan jedan narodni opus smesti u jedan kratak siže, ovde će samo biti obuhvaćeni pojedini primeri, koji će na jedan reprezentativan način pokazati svu lepotu i kreativnost koju je narod ovoga podneblja stvarao kroz vekove.
Na kraju ovog mog obračanja upučujem veliku zahvalnost NVO- Katedri slobodnog uma koja je prepoznala važnost ovog dela naše kulturne baštine.
Ismail Ramović