Izet Kurtiši
Pjesnik Izet Kurtiši rođen je 1949. godine u Donjem Ljubinju kod Prizrena. Svoje djetinjstvo proveo je u svom zavičaju. U ranoj mladosti sudbina ga je povela daleko od svog ognjišta, po zemljama zapadne Evrope. Živi u Švajcarskoj.
Tuga i žal za svojim rodnim krajem i najmilijima prenosi u svojim knjigama. Do Sada je izdao dvije knjige “Tragovi na kamenu”, 2023. godine, i “Odoše nekud svi” 2005. godine.
MUABET OZ ŽUPLJANKU
Imaš li, majko, kuvet i vreme,
što ću te pitam da mi odgooriš,
a možeš da se setiš u tvoe vreme,
k’ti bilo najl’ko i najteško.
E, sinko moj. Bok te donev,
sve što zn’m ću ti odgoorim,
samo jeno, sinko, te moljim,
za godine ne – me – pitaj.
Za godine, majko, ne te pitujem,
zn’m… tvoj lafoj sve će mi kažet,
samo se plašim, majko,
da ne ti dosadim.
Kako – ti -bilo, majko, k’t si bila dete,
dejka i mlanesta,
za ovie s’gaš’njo,
vidim, majko, na koj si al.
Se sećam, sinko, kako da se ne sećam,
najuboo mi bilo dori som bila dete,
som nemala ka deca s’ga što imaet,
ama od baboga i mater odvoena ne-som -bila.
Mlogo som bila, sinko, dobra i poslušna,
od sedom godine, pa i porano,
oz mater sve rabote som rabotala:
sabalje rano stoka će isteramo,
cev d’n tegoinja će stređamo.
Škola, sinko, ovde u tue vreme nemalo,
ali mnogo ubao i zdravo se živelo,
atar i stram na prvo mesto bilje,
goljem itbar star i bovni imalo.
Svaka kuća, sinko, stoka imala.
Plajna se beljila od ovce i od jaganci,
naša vuna i naše sirenje,
ni jen saat u čaršija ne čekalo.
Naše majke, sinko, još po – českim bilje,
noćam pojalje, d’njam rabotalje,
svako selo vudenice i valjajce imalo,
na naš ljepe cela Župa mirisalo.
Se oralo, sinko, os konji i os voloj,
os pesnja i dopitlak,
goljem ret i put se imalo,
mladi i stari se poštualje.
Ormice, sinko, nigde nemalo,
ljude i žene sve gnojlje i plevijle,
u proljeće k’će nikne i procveta,
Župa najuba bašca bila.
Sak’ntia, sinko u tuavreme nemalo,
svi istio imalje i isto živelje,
ne se sedelo mnogo po večere,
na novi d’n i nova rabota se mišljilo.
U sedomnaesta godina som se daala,
do dvaes sedma porod som izrodila,
tri sina i jenu ćerku,
sve na ret i put som ii turila.
Čuek mi biv, sinko, čuen čobanim,
poviše po plajne boraiv,
zejtin i belo – brašnjo ne videv,
os kačamak, i sirenje duša preranjuav.
Oz ruke mue i čobanlak njegov,
sinoj smo oženjilje i ćerku udalje,
Alaa deset unučiki ni dav,
i osom prekounučiki.
Eve, sga me viđiš na koj som al ,
domaćin odavno me ostajv,
deca, o – sve snae i unučiki –
na gurbet mi otidnaa,
sama pirna sedim u ova kuća.
S’ gašnji gurbet sinko,
neje ka napre što biv,
išlje naši na gurbet daljeko,
išlje, sinko, i se vraćalje,
u svoj viljaet umiralje.
Dn’šenj vakat, sinko, mlogo je težok,
stari ljudi sami ostanaa,
svaki d’n muabet teraet,
za ovie lji smo se mučilje, sami da umiramo.
Dori mi beše domaićin živ,
d’noj l’ko mi proadilje,
s’ga, sinko, i noći i dn’oi,
poglugi sa od godine.
Svaki d’n sinko, Boga moljim,
da mi čuva pamet i zdravie,
poteško na ova Dunjaa nema,
pri toljiko evljad samo da ostaneš.
Vrata od obor i ot kuća,
niket, sinko, ne zakljućuem,
ne mie stra od umiračka.
stra mie da ne usmrdem celo maalo,
tako da možet konjšije da uljezet,
i da me izneset.
Majko, još jeno će te pitam?
Čuem: svi tvoi otišlje na gurbet,
a doadet sinoi i snae da te poljaet,
ilji te vikaet da ideš tamo ?
Doadet, sinko, doadet, kako da ne,
jen put u godina,
prvo na more idet da počinjaet,
poslje će dođet da me poljaet.
Do duše, sinko, deca mi sa dobre,
ne me ostaljaet bez idare,
svaka godina, na doktura će me odvedet,
se čudet i se šegaet oz mene,
mi vikaet : majko, pozdrava si od nas.
Unučiki, i prekounučiki, majko, a te poznavaet,
a oćet oz tebe da zboret?
,,Oćet, sinko, kako da ne,
alji ništa ne ii razbiram.
Jene mi zboret nemački,
druge drugaeči,
sinoi se smiet i me pituet:
,, A i razbiraš, majko ?”
Sinuam: vikam ne- se- šegajte, oz mene,
vas ne ve razbiram, a kamolji njii,
neka ste mi zdravi i živi,
kako viđim, i vas težok vakat ve čeka.
Pusti gurbet, sinko, sve raspomeriv,
nikakvi ret u naš kraj nema,
ja što se patim i mučim ne mi je žav,
žav mie viljaet naš se p’raznji.
Viljaet je ,,sinko, goljem amanet,
čuvan od postari i se ostalja pomladam,
kako viđim, sinko, teška subina,
nas i naš miljet pogodila.
Što – mišljiš, majko,
koj je kriv za ovaa sudbina naša,
i da lji može nekoj da ispraj, viđim:
mlogo si pametna i umna.
A bre, sinko, ne mogu da ti odgoarim,
podaljeko od grat Pziren ne – som – bila,
svi po ret smo krivi, i staro i mlado,
alji po mue, s’gašnji zakon nikakvi neje.
Gljedam unučiki k’ će mi dođet,
svako u ruke drži po jeno kutiiče,
cev d’n u njega gljedaet,
crn ti takva teknika izev,
sve deca očorea, okalje noset.
O, sinko, moj, slušaj vamo,
od ralo, motika i srp, pouba teknika nema,
k’će izoreš posiješ i požnješ,
t’ga tie srce puno oz rados.
Ne je isto, sinko, fabrika i njiva,
njiva je mlogo postara od fabriku,
argat da binješ u fabrika-
i gazda na svua zevnjica, podrugo je.
Njiva, sinko, niket ne – te – ostalja bez rabota,
a fabrika jutre može da propadne,
ne mogu – da se prečudim,
koga da pitaš svi oćet fabrika, a njiva nikoj.
U fabrika, sinko, k’ će prođe smena,
ne zna argat vrata da nađe od omaljos,
a njiva ka će se izore,
najubae pesnje pod latka se puet.
Slušaj vamo, sinko,
jena nedelja muabet da praimo,
da isprajmo ništa ne možemo,
džabe vreme trošimo.
Alji kako viđim ovaj s’gašenj miljet,
dva kreka u kijametsko vreme uljegov.
Poljaj, s’ga, sinko, što jedemo.
Sve je u najlon zavijeno,
k’će otvotiš i zamirišiš,
stra tie na sovra da turiš.
Sve tue fabrika ni praj,
a ti, sinko, kako oćeš mišlji,
ja kažuem što jedemo s’ga –
a što – smo – jelje napre, ti neznaš.
Na svaka – strana, sinko,
de da poljaš, ne je na svue mesto,
neje sve u ubaa kuća i jemek,
poštuenje, sinko, zaginalo, ne se viđi,
ni u kućaa, ni na put.
Napre, u mue vreme,
oborna vrata na akšam stari zatvoralje,
d’nski babo i mati ne znaet,
ni u d’n, ni u noć,
de im skitaet i os koga se družet deca.
Ne – bi – rekla, sinko, da se živi puarno,
ti si pomlat brgo će ti dođe na glava.
O, majko, napatena,
mlogo od tebe pametno som čuv,
ovaj naš muabet, ako ne se ljutiš,
će ga prenesem u knjiga,
i mlado i staro da čita.
Onaj koj će razbere ovaj tvoj lafoj,
veruem, nekua sluza će mu padne.
Nemoj, sinko, u Boga te moljim,
ovae mue lakdrie nikomu ne kažuj,
će vikaet s’gašnji ljudi, da som ula.
Ja som oćala samo da ti prenesem,
kako som živela u svue vreme,
i u ovie s’gašnjo.
A vie, sinko, terajte život kako z’nte,
najviše, sinko, bolji, sam ka će se udriš.
Majko, s’ga na kraj će ti kažem :
som proskitav proz sve sela u Župa,
i som pituav ljudi: koj je najstar.
Ti mi reče, da te ne – pitam za godine,
činji mi alal, majko, bi oćav da mi kažeš,
neka zn’et ljudi, da je star čuek,
ne izkazana ićaa od život.
O bre, sinko, som ti rekla,
mrzim godine da broim.
Ako se pituav ljudi u Župa,
koj je najstar eve s’k da ti kažem za mene,
po moj esap, najstara som u Župa,
pa za tue ne – mi – vaćaj kusuri.
Zn’m: ovai postari župljani
će rečet ovie što som zborila, take je,
a ovaj pomladi će se smiet,
će vikaet: de živela ovaa žena,
ne im vaćam kusur, ne sa krivi,
svako vreme, svoi šaiti ima.
Činji mi alal, sinko, toljiko od mene,
ako me ostaj Allaa da poživim,
dođimi i drugi put,
s’ga ću idem malo da počinjam,
jako som omaljela.
A vama po mene Bok ka vi rekov,
išala mlogo uboo da poživite.
oz omer ubav – Sajbiin.
Eto, poštovani čitaoče,
ko zna još koliko bi nam,
ova naša vredna starica govorila
o svom životu i vilajetu
da se nije umorila.
Moramo joj zahvaliti,
nikako ne smijemo zamjeriti
što nam je, ona, na svoj način,
prenela svoje i naše tegobe
u njenom i našem vremenu.
Katedra slobodnog uma