Iz recenzije zbirke “Ne se strami” – Glas Župe
Mersija Omerović je među prvim pjesnikinjama naše Župe. U prethodnim zbirkama se bavila poezijom u stihu, dok se u ovoj pola-pola oprobala i kao spisateljica kratkih priča. U objema verzijama je uspješna iako joj je stil isti, kako u lirici tako i epici. Što je znak da je stvorila svoj vlastiti stil po kojem će se njene pjesme i priče prepoznavati.
Jezik kojeg izrazito koristi je čist narodni govor, sa rijetkim turcizmima, njih koristi jedino onda kada želi da upečatljivije iskaže svoja i osjećanja njenih likova. Stvara u srećnim okolnostima, u punim procvatima lirske poezije, naročito žena pjesnikinja iz našeg kraja. Pa se čini kao da nastavlja tradiciju nizajućeg uspješnog pjevanja, lirskog i epskog, to je razumljivo, jer je iznikla u sredini u kojoj je pjesma (narodna i pisana) cijenjena i njegovana.
Opredijeljenost njenih stihova i priča su okrenuti vlastitim doživljajima i izražavanju regije, u leksici, metrici i melodici narodne pjesme, podložne pjevanju, stoga njene pjesme nose oznake izvornog stvaranja.
NE SE STRAMI
Ne se strami
od nanina šamija
i baboa beretka plava
ne se strami
diči se dini glava.
Ne se strami
od bosča šarena
i od poas crven
ne strami od čardak star
i od obur drven.
Ne se strami
od jeljek i čašire
ne se strami
babo ka ce te vikne bire.
Ne se strami od kaldrma
i od svoj dvor
vikni na glas babo,nane
ne se strami od svoj zbor.
Ne se strami od bajrak nakiten
od surula i goč
od nusino ljice belo
ne strami od kalačojna i sitno
k’d se igra u sred selo.
Ne strami
od ime i prezime svoe
nemoj da se ugasne
ognjište tvoe.
MAJKINE LAKRDIJE
Ćerko moa,moa brigo, moa muko!
ćerko moa, moa desna ruko
bini mi živa i zdrava
de da ideš,idi oz pamet u glava.
Nemoj da me stramiš
evljad si mi moj,
te moljim čuvaj,ćerko,obraz svoj.
I mene me učila mati stara
obraz je dva prsta,
neje dva ektara
ako ga iskaljaš jen put,
nemoze da ga omje
najgoljema reka
ako ga ukaljaš
cev život stram ne čeka.
Ćerko moa,nemoj da bineš
od goljemo koljeno
uvek na ovae reči
ćerko da se setiš,
nemoj, ćerko,na visoko da ljetiš.
Ze,koj ljeti visoko
nisko pada,
šala ti sedi,s’ga dok si mlada.
Na svaka reč što će izgooriš
dobro da paziš,
nemoj sebe da uzdizaš
a drugoga da gaziš.
Ka ce viđiš na zor čoeka,
oz sve srce priđi,
Allah je goljem, On sve viđi
ako nemaš da daeš
nasmej se,i toe je dosti,
beri sevapi,
spremaj se za ,,Taj svet”
ovde smo,ćerko ka na gosti.
GLAĐ TERA NA SVE
Kuća goljema, kalabalak ljudi, muži, žene, starka moa nusa jučerašnja, mladojna oz svekra, deveri i z’ve još dečojna u kuća, starbabo u Bar, ratno stanje ne zna nikoj što je oz njega, a je živ.
Prekostarbabo b’š u taj vakat oko povrediv, skroz mu se zatvorilo, ne viđi. Na drugo, malo od staros, malo od čobanlak, slabo viđi i na njega. Adžo postar nešto se snemognav ka prija, ljega, se iscrpev ne može na noge da sedi. Pomlad padnav, noga skršiv ka dete. Ne bilo ka s’ga, doktori odma operacija. Kad padnav, ga nosilje kod nekoega što se baratav oz toe. Gim rekov neka miroe da nese diza ić nekoljiko nedelje. Noga zarasnala krivo i ne može da pešači mlogo. Tetke tri mlade još dečojna, a u kuća nema ništa da se jede.
T’ga u toe vreme naši išlje u Tetoa da proset. Svi iz ma’lō muštojne, doduše postari ljudi. Od naši nema koj da ide od muži, bovni svi. Starbabo molji starku da ide oz jenoga adžoga: „Ajt, vika, snao oz njega ka otec ti je, nemoj da imaš ni stra ni stram, će te pazi ka evljad svoj“.
Starka nema kud, mlozinja u kuća, nema što da se jede, gladni svi. Se nakanji sirota, nema kud, take bez ćev alji ćide.
Otišlje take od kuća na kuća. Ka koj, nekoj dava brašno, nekoj jen zalak ljep. Kako koj oće i što ima. Starka take u vreća bere sve. Pribrā u vreće svi, put pod noge doma će se vraćae.Vreće na ramo, omaljelje ideći. Ajde će sednet jena duša da uzet, da odmoret jena ljek. Sedeći moabet terae, kažoe starka i sluze gi tečet. Me gljedae, vika, u opanke svi i nešto čudno i ka da mi se podsmevoet. Kad stignala doma, tetke rade, vikae – babo, nusa došla. Brgo tražet u vreća, kroz brašno ima po nekoe komače ljep, uzemae grizae, zagladnelje sirote . E, s’ga, vika, ka će se setim i mi se plače i mi se smee. Ka što jedet ljep, se umazalje od brašno, se naprajlje ka mačke u šaljina, sve zaeno pomešano bilo u ista vreća.
Sednamo, vika, i me pitoe sveker kako smo prošlje. Mu kaza ja sve. Alji mu vikam, babo da te pitam nešto, kad smo sednalje da odmorimo mi beše jako nešto čudno, svi u opanke me gljedalje i nešto se podsmevoalje. E, vika, s’ga će ti kažem snao ja. Kažoe starka, duša puna gi je jet, da može bi puknala. Alali mi, snao, opanke, babo, bilje od domuzojna, ne som ti kazav, ne bi gi obula, a druge smo nemalje da ti daemo. Daljek put, a tae stare ne bi ti daendisalje. Kažoe starka i plače ka dete.
Take bilo se ne vratilo više, glad čo’eka tera na sve.
You must be logged in to post a comment.