Raim Miurati – priča iz knjige NEBREGOŠTE život, adeti, tradicija
Nebregoštani i sloga
„Nije da se hvalim, ali iz Bosne sam“, rekao bi Bošnjak. Pa take i ja, neću da se faljim, alji Nebrooštanin som. Zvuči malo ka šegačenje i malo ka faljenje, alji jen događaj iz 1962. godina, ako mogu u detalje da ga zapišem, će opravda ovaj moj naslov.
Zima jaka stisnala, snjek je goljem i škripi pod noge, ljudi retko iskočat po mejdan; samo po nekoj što mora stoka da naranji i da napoj, i po nekoj postari koj idet u džamija. Ovja što sa podaljeko od džamija, oni će otidnet za pladne-namaz i do jacija sedet u mejtep. Tuj celo popladne kladet oginj, varet čaj i čekat naredni namazi. Deca, doduše, iako sa poslabо obučene, nji nikoј ne može da i zadrži unutra. Take će im pomodret obraščići, ruke će im otečet od stud, ama nikoj ne i brani, neka se vozet. Vika, k’d će ne možet da izdržet same će begaet doma. A doma k’d će dođet i malo k’d će se zagreet, će odenet jeno plaćenje, a nikoj ne i tepa.
„E, take“, veljet roditelji „Pa vie jope idite da se vozite.“ I poslje tue, će otpočnet da ni kažuet za po nekoj ljudi što ostanalje bez prsti k’d išlje za žito preko plajna (za vreme bugarsko), Prvi svetski rat 1914. do 1918. godine.
I ovaa godina zima se potrefila, kako ni kažuet stari, isto teška mlogo. Mesec je januar, samo što prošla nova godina, a jena dejka će se uda u Lokvica. Stud je goljem, ama take bilo „presečeno“ (dogo’oren, datum biv određen) i nema pomeranje. Jena k’na sama je u selo, malo je poteško za domaćina, jer celo selo se vika i svi dođe doadaet na večera i tue po nekolicinja od kuća. Celo selo i se briga ovaemu što praj k’na – de će turi sve taj narod, de će se smesti na ovaj stut. A istina i za briga je. Jer treba sorve da se staeet, taj narot da jede, a de i kako? Briga je pogoljem za jabandžije, nij mora da se smesti u suvo i u vrućo. Ze, ne daj Bože da se „ozbori“ domaćin, t’ga i celo selo će binje ozboreno. A tue ne je dobro.
Jen d’n pret k’na, dve žene prošlje prez selo od kuća do kuća i „povikalje“ za na k’na. Jutred’n vreme isto studeno, ama aščije stajlje kazani da se varet. Mesilja i ona peče ljeboj od nekoliko d’na napre. I od po ikindija narot pristiza, se bere. A iako biv stut i snjek goljem, i iz jabane dosta izdošlje. Odma os prva t’vnina, oz akšam, sorve počnalje da se staljaet. K’d se prevečeralo, narot razotišov, ostanalje samo bliska rodbina, aščije i ponekoj što uslužualje.
Tuj u jeno guno snjek je očišćen, na stožar gori „mašala“ (plehana lampa, os tri upaljena fitilja) da osveti dejke de će igrat. Alji stut pritisnav i nema dejke ka na druge k’ne k’d je vreme ubavo. Samo nekoljiko došlje, alji ne može da lupae u dajrinja, ruke im prezebnalje. Donelje božem jen tagar pun žarje, alji bećari (momci) im ga trasnalje. I sve brgo se rasturi, svi razotidnaa, mašala uze jen čuek što biv zadužen i ja odnese. I mie dečurljije od trinaes-četrnaes godine, k’d se st’vnji otidomo doma. Po putoj ostanaa samo bećari – nekoj ima dejka „izvadena“ a nekoj ne. Od sve taj narot što beše tuj, nema nikoga da vidiš. A tamo u kuća de je dejka što se udaaa, se čue po malo dajre, alji poviše poenje pesnje. A tae pesnje dejke namerno puet, da vreađaet bećari, t’ia ponekoj što nemat dejke „izvadene“. Mie smo se udaljilje od tuj ama čuemo glas ot ta pesnja i zn’mo što puet. Rečoj ni sa poznate. One možda i cela pesnja ne ja puet, samo kraj ponovljaet samo za inaet bećaram:
„A ja som cura pa cura,
pa som nešto pročula,
koji bećar sokak menja,
taj devojku nema…“
Stut ne tera i mie kako koj stizamo doma i društvo se smanjue. Ja se privuko do vrata tavkom, božem da ne razbudim roditelji, oni nejćet da me karaet, alji nejću da im abim s’n. I samo da se vatim za trenketo (kvaka), mati vrata mi otvori.
– A si se smrznav? – mi vika.
– Ne, mati ne zebem, ne je take ladno.
– Kako ne je, ajde nagrej se, još gori pampurče, pa poslje lijegni.
Ja som ti zagreala postelja i pokri se dobro, studeni sa noćoj.
– Fala ti, mati – i vikam i otido da lijegnem.
Sabajlije som se razbudiv porano, babo čukav borje, reče se napunjilje ča]a i neće ogin da pregore. A u tue čukanje i poljak vikav od Brce, ama oni ot ta galama ne ga razbralje. Mati došla da me vidi i spiem još, a i da ne som se otkriv, alji ja se dina. Mati mi kažue poljak što vikav, alji reče:
– Ne smo ga razbralje, ovaj usčukav u tae borje b’š t’ga.
Sljego u dvor na češmiče da se zamijem, i u ajat nađo jeno boščiće da se zabršem, da mi se ne ufati ljet na lijce. Jen drugar što mu bila kuća malo povisoko od naša, ide i vuče jeno drvo.
– Ajde – vika – ne lji si čuv poljak što vikav?
– Ne – reko – ne som čuv, ne som biv ni dinat, a što bilo?
– Izgorela jena kuća u Skrškotnici, ama ne zn’m čija. Samo rekov svaki da dođe i po jeno drvo da donese, pa će viđimo.
– Da se kažem doma i odma će dođem.
Alji mati beše na čardak.
– Ako – reče – samo još ništa ne si turiv u usta.
– Će dođem poslje.
Uzo i ja jeno drvo od jena kamara što bilje pot pokrieno i sljegomo take dolje.
U Skrškotnici narot vrie ka u trmka (košnica). Tuj rekua kuća Aidinua izgorela. Kuća ne bila stara, bila ot tae nove praene u tae godine što se prajlje. Zima jaka, ognji goriv stalno i odžak se zapaljiv. A u tavan bilje naredene drva za greanje. Nekua iskra ljetnala u tae drva i polako polako izbiv požar, cela čatija se ufatila. Duboko u noć izbiv plamenj, ama nemalo više nikoga po putine, samo sreća Aidinua snaa imala jeno micko dete sisavče. Ono k’d mu došlo njegoo vreme da traži svue, se razbudilo i počelo da plače. I mati odma se razbudila. I ona osetila nešto da smrdi i malo k’d se podinala, videla u pendžera da sveti i da ide vrelo. Zgrabila dete i oz vikot i piskot porazbudila sve u kuća, te take dete i spasilo svi. U tue i konjšije se razbudijlje i svi dotrčalje, familijija ja smeštilje po kuće prez maalo. A svi muški što se našlje tuj, do saba ne ljeğanje dok ugasnaje oginj. Poslje iznesalje teša da ne se upropasti. S’ga, ove sabajlje, narot se s’brav i čeka.
Nekolijcina majstori, tajfalije što vodijlje grupe, se dogo’rilje svaki da uze po nekoljiko ljudi što se razbiraet u majstorske raboti i da se počne da se diza čatija. Jeni uzelje drva da deljaet.Jeno tri-četiri šare donelje za šaranje ljetve, i take ruka iz ruka, čatija rasnala iz dakika u dakika. Kude jen saat popladne i samari na kuljima, doduše na suvo, ama bilje naredeni. Gore dok se rabotalo na čatišujenje, unutra žene iz celo maalo i iz selo čistijlje i naredalje teša. U dva saat popladne familjija se vratila u svua kuća.
U taj karaš-makaraš od toliko ljudi, dođua dvajca ljudi i rekua:
– Idet svatoj!
– Neka dođet i dobro ni došljle! – povika sevski odbornik, koj beše celo vreme u ovaa akcija, alji ne zabravj i za svatoj što treba da se prečekat. – Ove smo završilje, a i tue ćemo ako rekov Bog.
I tuj take nepresvučeni svi krenalje na preček.