Nevruz Mehmeti – Rođen je 1969. godine u Borju, Kuks. Osnovniu školu završio je u svom rodnom mjestu a potom završio srednju pedagošku školu „Shenjaze Juka“. Od 1987. Do 1991. godine završio je studije jezika i književnosti na Univerzitetu Aleksander Xhuvani“ (Aleksandar Džuvani). Na Univerzitetu u Tirani 1995. odbranio je engleski jezik.
Radio je kao prevodilac u mnogim organizacijama: “Ljekari bez granica”, “Children’s Aid Direct”, UNHCR, CARE i dr. Generalni sekretar je Sportskog društva “Kalabak” iz Borja. Bio je član Skupštine opštine Šištevac od 1995. do 1998.
godine iz redova civilnog društva. Radi kao profesor u Osnovnoj školi „Xhafer Ollomani“ (Džafer Olomani) u Borju, neprekidno od 1991. godine. Trenutno obavlja dužnost direktora škole. Piše na goranskom, albanskom i engleskom jeziku. Pripremio je za štampu više poetskih knjiga („Tuga mua“, „Boljke skrijene“…), kao i kjige iz oblasti folklora, kulture i tradicije Gore.
Poezija
Ako je mogućno
Ne trčaj,
Hodi poljeka.
Će izgaziš nekogo.
Gledaj napre da ne se zasopneš.
Ako je mogućno…
Ne vikaj, zbori tiho
so malof glas da te verujet
ka ne habiš nikomu harmonija.
Ako je mogućno…
Uspi se so kniga na glava
Nauka da zemeš
I drugomu da ga kažeš.
Ako je mogućno…
Nikogo ne raželuj
Samo nasmi go so rabota tvua
Poljeka-poljeka
Ako je mogućno…
Pomoži stari
šo se vlječet so kukaljija.
Će bideš i ti ka nih.
Ako je mogućno…
Ne miluj deca svuje pred druge
Ne jadi prêt tija šo nemaje
I nikad ne se smi
Pred tija šo imaje žalos.
Naželaj se, kućo mua stara
Ke zaideha radosni denoj
se skršilje kamenčića
šo mi slomilje koljena
vo detinstvo muje?
Koj mi crkna s’vze
tražejeći mati svua?
Vo kuje ćuše se uspa pesna?
Koljepka ke mi ga grizet moljci,
i direk ke mi bif svadbarski bajrak?
Tuje ne mafči mačka, ni pilje gnezdo praj
pajačina zidoj fatilje i moh
kamene se đoskaje koj će pane prv
samo svrake krakaje na granke suhe
ke ostanalje obesene openke
i bećarske šarke čorape
obeljene ot veter i doš
Ti želaš!
Naželaj se, kućo mua stara
ti krckaje grede ot tuga
živiš so duša ot prošlost
ka ja vo sonoj
jen den će propaneš
će se zabrajš
će umreš ka mene,
toga svi vreme će krivet,
ja će k’vnem sebe,
šo ne možeše da ti pomožem,
ti samo da ne umreš,
samo ti da bideš živa.
Zelena Gora
Ne ti som nazuaf ja,
Ni otec moj, ne,
Ni babo, ni starbabo moj,
Ni starbabofci muje.
Ti se rodi so ovja ime,
Vekoji te povilje,
te kolebale,
te porasle
so ovja ime.
Za mene si rados najgoljem,
Si žalj, tuga i boljka.
Ke tebe s’nce se rađa tri puta
Mesečina četiri, na den.
Si perija noćna.
Son vekuječen,
Mlanesta sve mlada.
Pesna puana bez pentagram.
Ljivada nepokosena,
Zvezda ot moj život,
Kraljica ot oči muje,
Srce šo lupa, bez mreška,
Princeza realna.
Fala šo mi si pružila ruke
Da hodim so tebe vo život.
Duj, vetru, duj
Duj, vetru, duj,
Duj kolko sakash.
Ja gi obesi na juže tvuje:
Misljene muje,
I godine,
I sećane.
Ti mi gi koljebaj.
Ja će čuvam ključoj ot život moj
Ti duj kolko sakaš.
Isuši mi i mokre oči,
Pahaj mi srce vrućo.
Ohladi mi duša vrela.
Samo…
Nemoj da me turiš.
Ne mi habi sonoj.
Ti se moljim
Neka mi se širet
Bez kraja.
Srce mi tepa na dve mesta
Daj mi, Bože, moj mili
Malo više snaga
Da ljetnem dl’eboko vo nebo
Da soberem malo zvezde
Zvezde zdračne, muke milje
Ot nebo borsko
Mi trebet
Mi ostanalje mladi putnici
vo Bosna dalječna
Tamo će gi onesem
So malo zemna borska
I malo planinska voda
Tužne mi se
Mi umrelje devojke mlade
Čekajeći nih
Nikad neomužene
Će gi stajm nat groboj nihne
Će gi zaljepim
Ot daljeko da mi svetet
Nesšo nikad nerečeno
Vo son će mi kažet