Rođena sam 30.08.1969. u Prizrenu. Već u osnovnoj školi primetili su moj pesnički talenat. Moja poezija je bila objavljena u više novina van Kosova, kao i u Prizrenu kao što su “Yeni Dönem”, “Demokrasi ufuğu”, novine u kojima sam objavljivala na Turskom jeziku. Objavila sam i poeziju i u novinama Kosova i na originalnom Engleskom jeziku. Objavila sam 2019. prvu zbirku poezije “Kameni put”. Imala sam promociju u Yonuz Emre, kao i u UKS u Francuskoj ulici u Beogradu 02.03.2020. Drugu zbirku poezije objavila sam 2020. na originalnom Engleskom jeziku pod nazivom “Pink treasure” 2020. kao i treću na Turskom jeziku pod nazivom “Güneş tarağı”iste 2020. godine.
U antologiji “Država krivih”objavljenu u Beogradu 2022. imam svoju pesmu i kritiku kao jedina pesnikinja sa ovih prostora.
Njeni stihovi sa skladnim ritmom, puni su raznovrsnih slika sa puno mašte kao i različitih boja sa izražajnim doživljajem života više ličnosti, kao i same sebe. To je emotivna poezija toka svesti bez početka i kraja, kao dosta i sa tradicionalnim motivima, a i poigravanjem modernog sa filozofskim stilom. Za nju je jedan jezik premalo. Suzana Sojtari je galeb koji se ne uklapa u kolorit ostalih galebova. Ona će vremenom pleniti bez granica i biti radost za čitanje, poniranjem u tajne dubine duše. Pored emotivnog opisa, ona ima ubedljivo naglašen i misaoni zaključak sa poučnom i realnom poentom na krajnim stihovima. Pišući poeziju i u muškom i u ženskom rodu, ona u svom kristalno duhovnom iskustvu, opisuje jasne slike života, kao i istine ovoga sveta.
Srđan Simeunović
SAN BEZ SNOVA
San bez snova
kao život
u izmaglici nestaje
sa mokrim drvetom
u plamenu groma.
Rukama tuđim
pohlepno ukraden
jednim jedinim gutljajem
bez kucanja,
otimanjem snova,
i dok do kofera praznog
čučnuta
zatvorenih očiju snevam,
u mutnoj odaji
jecaj mučno zavija
sviralom bez tona,
pesmom koja sečanja
nikad ne briše.
U sudaru iskošenih pogleda
gordom kritikom
ne dam se
udarcem pesnice po stolu,
pod lavinom
škripavih šina
svezana ne predajem se,
pijanih pogleda
treznim se,
poslednjom iskrom snage
koju zalud sumnjivo gase
iskrom sna
koja još u meni titra.
PORTRET
Blagim pogledom
srca svog
jedna ljupka
mala prilika
s’tajnim izrazom lica nemira
ko senka vetra je iznikla
na mokrom panju sedeći
do obrezanog žbunja šimšira
i dok tiho,
veselim žarom
nad njenom glavom oblećem
pogledom bez daha
osetih da je tu već negde
u uspomenama
davno viđena,
na platnu bez kićice i boja
i dok strasno
daljinom lutam
pod bujnom kosom šume,
senilne oči njene tražim
ranim vlažnim zrakom
u uglu lepezastih pruga.
Ali milovanjem vlasi
uz lagani zagrljaj jutra,
već u daljini magle
isparila je mašući tugom,
bledim jedrima krila
i donela mi zamršeni kraj
u portretu
kao šumska vila.
KRILA ANĐELA
Crnim slutnjama
na tren zaslepljena
u uzdrhtalom čamcu
bez vesla
ko lutka pokidane glave
ne plašim se čaure
ubojitog metka.
I dok stojim
i šakama golim
sveži vetar hvatam
u svom ponosu divljem,
u žustrom boju
otimam se lavina
golorukim stiskom pesnica,
dotičem more bez dna
belim krilima anđela.
BEZ APLAUZA
Sa izgrizanim
konopima mrkim,
bez katanca vezana
do trošca klatećeg stojim,
kat po kat
penjem se i padam
i u senci proloma oblaka,
pod peskom
i grumenom zemlje
gubim ono što imalo imam
na zatreskanim daskama
životne predstave
bez aplauza
sa izbledelom loptom
u rukama
koja ostala je
meni jedina.
SUMNJA
Sumnjama tamnice noći,
mirisom pepela i dima,
praznom potrebom za snom
nad suvom pustinjom ćutanja,
u ušima mojim
samo zujava košnica vlada.
uz grčevitu hrabrost čekanja
s’teškim čemerom u duši,
ubodom bodljikavog trna
peckanje u grudima osećam.
S’visećom neverom sa zida
hladne dane delim
senkom koja me danima izjeda
dok drhtajem napregnut,
na tren zatvoren
iz uglova ušiju
koso gledam,
prstima nemirnim lupkam
i hitrim udarom
s’rukama u stranu,
obaram sebe šakom bola,
belog džepnog piona
sa šahovskog stola.
DAHTAJ NADE
U trci vrelog dana
i begu od besane noći,
u predahu bola
zamagljene naočare
ćoškom uspomena brišem
napuklim štapom sudbine
sa iscepanom godinom kalendara.
I dok u dubini duše pecam,
otimam se ovog vremena
zavezanih rukava,
ne želi više
ostati nasukana.
jedan mali trzaj
pred nemim vratima čekam
ko iznenadni skok u visinu
i u dahtaju nade
prilazim pedalj bliže
da tihim glasom vere
uz drhtaj probudim tišinu.
PROLEĆNO JUTRO
Nad balkonom nagnuta
opojnu zoru proleća mirišem
u njedrima plamena,
potajnim velom ljubavi prekrivena
dok smelim krilima lasti plutam,
visoravni još zavejane prelećem
prozirnim dodirom oblaka
vodenih ruža,
prvim žarom maslačka obgrljena,
bistrim cvetom
koji nebom luts
i sad tu sam
gde silno biti želim
lepotom jutra usidrena.
