Katedra slobodnog uma nastavlja sa prezentacijom pjesnika i njihovih dijela u okviru programa “Prizrenski susreti pjesnika”.
Ramit Ademović Ljubinjec rođen je 28.09.1958. godine u Gornjem Ljubinju kraj Prizrena. Osnovnu školu je završio u rodnom Gornjem Ljubinju i Donjem Ljubinju, Gimnaziju u Prizrenu, a zvanje diplomiranog ekonomiste stiče na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Penzionisan je, živi i stvara u Subotici. Oženjen je i ima dva sina.
Osim poezije, piše i romane, kratke priče, eseje i drugo. Za svoje stvaralaštvo je višestruko nagrađivan i pohvaljivan, od kojih se izdvaja prva nagrada Prvo slovo Subotice koju je dobio za pesmu Majčin san na Festivalu subotičke književnosti SUBOTICIJADA, te postao prvi književnik kojem je dodeljeno ovo priznanje. Zastupljen je u mnoštvo štampanih publikacija širom regiona i Sveta, a njegove pesme mogu se naći i na raznim web portalima za kulturu i umetnost. Poezija mu je prevođena na više stranih jezika, a za doprinos u afirmaciji kulture i književnosti dobio je mnoga priznanja.
Član je subotičkog ogranka SKOR-a gde obvlja funkciju sekretara ogranka. Svoje tekstove koje je pisao za vokalne soliste i muzičare zaštitio je u SOKOJ-u. Mnogi tekstovi dobili su i svoju studijsku verziju, a jedna od najpoznatijih pesama je svakako Svadba džumbus mašala koju izvodi Refik Etemović. Svoj prvi roman, Protiv vetra, napisao je još davne 1985. godine, ali ga do danas nije objavio. Njegov stariji sin, Jasmin R. Ademovićse takođe bavi književnošću.
MAJČIN SAN
Nošen drhtajem duše
Osećam dodire daljine
Ko da me miluju zore
Moje Šar planine.
A Vojvodina mirno spava
Pitoma, prostrana, beskrajna
Ko tepsija bakarna
Na ognjištu stare kuće
Nemo ćuti…
Čekajući svitanja bela
Ogrnuta sedefastim plaštom
Na mesečini sećanja
Miluje pšenicu prezrelu.
Negde na jugu
Avlija stara, zov kaldrme
I škripu drvene kapije
Odavno sluti…
A moja mati
Moja radost i bol
Na pragu avlije
Pognute glave
Rubom marame crne
Briše suzu želja
I plete vunene čarape.
Osećam u duši duboko
Vapaj želja njenih
Da ih jednom obučem
Ili makar dodirnem
Ponovo iz oka njenog
Suza vrela ljubinska
A ja i dalje koračam
Ivicom prašine
Po snovima beskrajnim
I ko da čujem topot kopita
Dorata mog nemirnog
U magli sećanja
Pije hladnu vodu
Na izvoru Bistrice
Dok gore na proplanku Šare
Ispred javora starog
Zamrznuti pogled severni
Zaspi u oku majke
A moja mati ostarela
Umorna od čekanja
Od večnih nadanja
Ispucalim rukama
I dalje plete vunene čarape
I ponovo ćutnja
I bol…
Skrhana sedi
Na kućnom pragu
Dok joj tišina urezuje bore
Na njenom umornom licu
A dole potok žubori
Livada ponovo procvala
Jasmin beli zamirisa
Al’ nigde nikoga
Samo ćutnja i bol…
A moja mati
Moja radost i bol
Negde na jugu
Gde Šara ljubi nebesa
Sklupčana, pognute glave
Namešta maramu crnu
I uporno prkosom duše
Od niti nadanja
I dalje plete vunene čarape.
ŽEĐ
Te kasne jeseni
Dok je nada tumarala venama, svu noć je padala
neka teška kiša. Krupne kapi zablistaju na tren
i kliznu lagano
niz zamagljena okna
mojih pogleda
baš onako ko nekad
jedne sive jeseni
i jedne suze
na modrim usnama.
Svu noć sam lomio prste
na drhtavim rukama
i krao tiho mrvice nemira
od ove crne, samotne noći.
Dugo sam slagao rime
na požutelom papiru
mojih sećanja, popucalim noktima
grčevito ih čupao od
senke zaborava, a te hladne jeseni, kiša je i dalje padala
onako troma i teška, svu noć je gasila
tu tihu žeđ
na nemirnim usnama.
