Prizrenski susreti pjesnika 2024.
Alisa Hamza rođ. Alijević
Rođena je 25. jula 1984. godine u Beogradu. Osnovnu, srednju zubo-tehničku školu i strukovne studije završila je u Beogradu. Poreklom je Goranka.
Poezija, misaoni tekstovi, priče i delovi iz dnevnika zastupljeni su joj u časopisima za umetnost, kulturu i filozofiju, kao i u međunarodnim antologijama.
Dobitnica je mnogih književnih nagrada i priznanja. Na međunarodnim poetskim konkursima je ostvarila značajne plasmane, gde je bila i prvoplasirana.
U Puli (Hrvatska) joj je 2023. godine uručena specijalna povelja „Vesna Španić“.
Objavila je knjigu pesama “Koren mi nebo doziva” (2022.), koja je prevedena i na engleski jezik.
Zanimljivost je da je zbirka dvojezična; ceo sadržaj zbirke je autorka u svom slobodnom stilu pažljivo prepevala na goranskom govoru, te time potvrdila iskrenost sadržaja naslova u kojem koren nebo doziva.
Početkom 2024. godine najavljuje zbirku “Carski rez za nevinost” koju piše paralelno sa posebnom zbirkom koja nosi goranski naziv “Gora Gorska”. Pisanje joj je zapaženo i ocenjeno kao duboko misaono, kreativno i autentično.
Pesme, misaoni tekstovi, prozne priče i delovi dnevnika su joj zastupljeni u stotinak međunarodnih zbirki, zbornika, književnih časopisa, antologijskih zbirki.
Piše na srpskom i goranskom jeziku, služeći se slobodom usvojene leksike iz svih jezika bivših jugoslovenskih naroda, govori i francuski, engleski i ruski.
Udata je i majka, od 2008. godine živi i stvara u Luksemburgu.
Prof. Ilda Grabovica Arnautović:
Alisa u svijetu poezije
“Sve što nije zapisano vremenom će se zaboraviti. Da se to ne bi desilo, autorica ove stihozbirke se potrudila da ostavi trag, pečat u vremenu i kada ne bude više nas”.
Sadik Idrizi Aljabak:
Nepodnošljiva lakoća pisanja pesme
Alisa piše zbog sebe, ali oseća potrebu da svoje misli i emocije poveri nekome, nekoj srodnoj duši – današnjem ili budućem čitaocu. Njene pesme predstavljaju svojevrsnu unutrašnju dramu i latentno prikrivenu bol, neprestano traganje za smislom života.
Alisin život, kao i poezija koju stvara, geografski su smešteni u velikom trouglu između Gore, Beograda i Luksemburga. Ali, ako bi se tražilo poreklo njenih inspiracija i motiva, onda su njihova klica i koreni u zavičajnom podneblju, u prostorima Šar-planine i Gore, koje imaju magičnu moć.
Đulsema Murati Bahtijari:
Davno akumuliran talenat
Čast mi je bila zapaziti talenat koji je pesnikinja Alisa ispoljila u svojim pesmama koji ne može ostati nezapažen i ne privući i one kojima je poezija nepoznanica. Alisa je to uspela magičnim stihovima, dekorativnim rečima, metaforama i lepim ukrasima; kao magnet je dotakla osećanja mnogih nas, izvukla na površinu ono što mnogi nose na duši ali su nemoćni izneti. Kako ona reče: „Napraviću izložbu pisanim fotografijama pod nazivom ‘Život kratak’, ‘Tragaj i naći ćes sebe!“
Iz recenzije “Koren mi nebo doziva”
ALISA U ZEMLJI TURSKOJ OSTADE
Bila je ona dukat neokovan,
beše sa planine moje.
U Tursku mlada izbeglica ode,
od kamena otkini, od srca ne,
ime njeno meni nadenuše.
Po njoj me nazvaše,
emanet da se tako zovem mi dadoše.
Daleko ona više živeše,
vrbica svaka za njom tugovaše.
Alisa se u Krstac više nije vratila,
stena snažna za njom je patila,
Zemlja koju gaziše,
iza nje suva, pusta ostade.
Ime da joj nosim zna li ona,
možda je imala i nešto moje?
Ko zna je li turski naučila,
da li se rosna skućila?
Da li su je u zlato okovali,
da li su joj mladoj pesme
turske pevali?
ALISA VO TURSKO OSTANA
Bila ona altan neokuan,
bila od plajna mua.
Vo Tursko mlada mađir otide.
Od kamen oćekni, od srce ne,
ime njejzino mi dadoa mene.
Po nja me nazualje,
amanet da se take vikam mi dalje…
Daljeko više ona živuala,
vrbica svaka za nja tuguala.
Alisa vo Krstec tekra ne se vratila,
i karpa kuvetljija za nja patila.
Zemnja šo gazila,
zad nja sua, pusta ostanala…
Ime da gi nosim, ona a zn’je,
beljki imala i nešto muje?
Ćimbilje turski a naućila,
rosna vo kuća a se skućila?
A ga vo altan okualje,
a gi mladojzi pesme turske
pualje?
KANA NA RUCI MOJOJ
Prvi let sa njim,
prvi moj let sa izabranim,
pristigoh tamo,
vodič je ponavljao ime moje,
zvala se tako jedna princeza njihova,
Feničanka ona je bila,
pustolovu se prepustila,
Kartaginu je vekovima unazad stvorila,
zastava se njena tu vijorila.
Parčiće je u Novi Grad pretvorila.
Bila je iz vremena od pre trideset i jednog veka,
ta stoleća su mi imala nekog šmeka.
Da li su mladosti to bila krila,
u meni je zaigrala u trenu vila.
Keruan mi je pred očima,
sanjala sam ga noćima,
nakon što ga moje oko vide,
da nosi ime centra nase kulture,
nekima se naredne 2009. svide.
Želela sam da ostanem zarobljena tamo,
kako se trenuci urežu samo.
Od četvrtog grada krenula sam,
a meni prvo blagostanje bio je.
Zaboraviti neću arabesku od kane,
promatrala sam je čim zora tamo na Severu Afrike SVANE.
Motivi me njenji u zanosu držaše,
cvetovi njom načinjeni me nahraniše…
Nisam želela da ta kana izbledi,
ali prolaznost svoju rutu sledi,
samo se uspomena,
škljoc,
fotografijom jednom zaledi.
K’NA NA RUKA MUA
Sefte ljetanje so njego,
prvo muje ljetanje so odbranogo,
stigname tamo,
vodič ponovuaf ime muje,
take se vikala jena princeza njina,
Feničanka ona bila,
vo pustolov se prepuštila,
Kartagina so vekoji nazać naćinala,
bajrak se njejzin tuje maaf.
Parćića ge vo Nov Grad pretvorila.
Bila od vakat od pred 30 veka,
vo tija stoleća nešto kakoa i sega mi šmeka.
Da lji od mladost tija bilje krila,
vo mene zaigrala toja-ćaš perija, vila.
Keruan mi je pred oči,
sum go sonuala bukadar noći,
nakon šo go muje oko vide,
da nosi ime od centar naša kultura,
nekuje najozešnja 2009. go begenišaa.
Sum sakala da ostanem zarobena tamo,
kako trenutci se urežujet samo.
Od četvrti grad sum trnala,
a mene prvo blagostanje mi bif.
Da zabojram neću arabeska od k’na,
sum ga promatrala
saba na Sever Afrika ka s’vnuje..
Motivi me njejzine vo zanos držalje,
cvećinja so nja naćinate me naranilje…
Nesum sakala da taja k’na izbljedi,
alji zaminatica svua ruta sledi,
samo se uspomena,
so škljoc jeno,
so fografija jena zaljedi.
KOREN MI NEBO DOZIVA
Blizu mi istok,
blizu mi je i zapad,
pa i sever i jug,
na sve strane sveta ovog,
iste me brige more,
more li more,
tako dok se ne umore.
Jedno mi drvo se otkri,
poče mi ličiti na mene,
imaše korena dva.
Jedan se nebu,
slobodi prepustio,
drugi u zemlju duboko zario.
Drvo života moga,
cisternu vode sa izvora gorskih krije,
vode – što je žedan sanja,
vode – kojom se smrtnik napaja.
Drvo moje, Koren neka mu nebo,
a ne zemlju doziva!
Neka zauvek u zanosu stabla svog
GORSKE IZVORE ČUVA!
Korena mogu, eto, biti dva,
jedan neka bude ukopan,
a drugi, varljivi, neka leti,
samo neka leti visoko, visoko…
ma, hajde, pusti korene svoje,
pusti ih da ih vide svi,
neka idu prema gore,
neka imaju krila slobode,
a drugim drži se dole,
drži se za grudu svoju!
Hajde, hajde, uradi mi to!
Neka živi moj dom dugo,
neka premaši živote baobaba,
baobaba, što im je jedan koren gore.
Koren neka mu nebo,
a ne zemlju doziva!
Neka zauvek u zanosu stabla svog
GORSKE IZVORE ČUVA!
Korena mogu, eto, biti dva,
jedan neka bude ukopan,
a drugi, varljivi, neka leti,
samo neka leti visoko, visoko…
KOREN MI NEBO DOVIKA
Bljizu mi je istok,
bljizu zapad,
pa i sever i jug,
nas sve strane od svetov oja,
iste brige me kinet,
kinet lji kinet,
take dur ne zapret.
Jeno drvo mi se otkri,
mi naljići ka na mene,
imaše kornja dva.
Jeden na ke nebo,
na ke sloboda se prepuštif,
drugujet d’lboko vo zemnja zarinaf.
Životno drvo muje,
cisterna voda od izvor gorski krije,
voda šo žeden vo son ga viđuje,
voda so kua smrtnik,
eđelj ka će mu dojde,
pred mreška se napojuje.
Drvo muje,
ta ajde pušti koreni svuje,
pušti ge da ge viđit svi,
neka idet na ke gore,
neka imaje krila slobodne,
a so druge drži se dolu,
drži se za grutka svua!
Ajde, ajde, ta ućini mi tija!
Neka živi moj memljećet dl’go,
neka pretera život od baobab,
baobab drvoto,
šo mu je jeden koren gore.
Koren neka mu nebo,
a ne zemnja dovika!
Neka zanavek vo zanos
od stablo svuje
GORSKE KAJNACI ČUVA!
Kornjoj eto možet da bidet dva,
jeden neka bide ukopan,
a drugujet mamljiv neka ljeta,
samo neka ljeta, visoko, visoko…