Konjče Doriiče
Ja som imav desetina godine. Školska godina bila skoro pri kraj, take ne som imav neko'e obaveze da učim elji da pišu’em. Mati me pratila da idem do jenu tetku nešto da uzem ako binje tetka doma. K'd som došov do njojna kuća, mi rekua da tetka neje doma.
Otišla na njiva da praši kolomoć, alji mi rekua brgo će se vrati jer ima još malo da dopraši, pošto bila i naprešnji-d'n na prašenje, pa i ostanalo još malo da dovrši.. . (Prašenje kolomoći se vika: po drugi put okopavanje)… Ja som otišov kude prodavnica, jer som zn'v ona tuj će prođe i se mišljim tuj će ja začekam. U prodavnica imalo jen radio'n na baterije, a proda'č ga staljav na jeno pendžerče karši put. U ljeto a i k'd bilo ljepo vreme, pendžerče bilo stalno otvoreno. Take m'je deca tuj smo se bralje da slušamo muzika i pesnje… Proda'ča ne smo smelje da ljutimo, a i smo ga slušalje ako bi ne prativ da mu napunjimo voda na Gornja Voda, elji da mu viknemo neko'ega ču'eka ako mu zatreba… To'e sabajlje nemalo ni'eno dete jer bilo malo porano. Ama na jena klupa preko put karši prodavnica, sedalje jeni stari ljudi i činjilje mu'abet… Na jen kamenj malo ka potamo od nji’ sedav još jen ču'ek sam. On biv malo ka pomlat od nji’, “piv” du'an i ponikoj put će ‘im progo'ri, ama poviše ćutev i slušav… U tue prođe jen ču'ek jašeći konja, k'd dođe bljizo kude nji’ im dade seljam i otide. Vamo proda'č i on zatvori prodavnica i reče: moram da idem do Rečanje imam nekua rabota, radi'on ga ugasna i zatvori pendžerče. I proda'č otide i on po te'ga što prošov oz konja…
Kako otide onaj ču'ek na konja, ov'ja po njega poslje otvori'a mua'bet b'š kazakon… Uzo'a da zboret za konji, pošto taj ču'ek što prošov malopre njegov konj biv u to'e vreme trkač… T'ga retko koj domaćin imav ‘al da drži konja za trka, ama ete ovaj imav malo stoka poviše i u Bosnjo oz sinoj držav nekue dućanče. I ka što zn'mo, ču'ek malo k'd če se obiberi, k'd će mu “mrdne v'ška” malo poviše, on gljeda malo ka od povisoko. Nejse, za to'e se zauzo'a i ovja starci ovde na klupa. Pa jeni ‘faljet konja, drugi njego'ga mal'sajbiju i počn'a da binjet sve ka poglasni. Uzo'a da vik'et: ne zn š ti? Ne ti ne zn'š! I počn'a svi da vik'et od jeno, take skoro ništo ne im se razbira…Taj ču'ek što sedeše malo podaljeko od nji’ im se pribljiži i počna da i’ smiru'e po malo. Polako reče ne vikajte toljiko, polako,… Eee, reče; v'je još neste videlje kak'ja konji ima. Tri dor'je filjan ču'ekue, jen će i nosi? (mišlji na konja t’emu, na trkača)… Eee, ovaj je samo na glas i samo za saltanak. Zar ga nato'ariv, elji u vr’a.ga uterav nek'et? Take samo badi'ala k'd jede svaki konj može da binje trkač!? Ovja postari se oćuto'a, s'ga ovaj pomlad ja preuze priča. Eve reče: mo'e dori'če aje sitno? ama oz nijenoga konja u selo ne bi ga menjav!… Ko'e rabote samo ono mi vrši, to'e nemogu sve da iskažu’em… Jena godina, a beše lanji ne zn'm, smo nasadilje jen vra’ u guno. Jena ‘čeinca ja dav Allaa, bila jeno ipov metro visoka ka r'š, a poviše bila polježište. Tražešo u ma'lo makar još jenoga konja da ne ga mučim samo, ama nekako svi ka da im se nenaviđueše da dadet konja jer zn't vra’ je težok… Nejse reko: doria tebe t'je pisano sam da ja ovršiš čeinca!.. I take sabajlje ga utera u vra” ono nigde ne se viđi! Ka da propadnalo u nekoj ambis… Ama dade zor, trči trči ivra ga rastrvi.. Ajde reko malo da ga izvadimo, da odmori vra’ dok se popribere i malo da se zagre'e. Ga uvedo u ajat, mu turi'a žene malo da jede… Ja zapalji jen du'an, a žene otido'a oko vra da priberuet. Došlje beše nekoljiko ma'lske žene ds pomožu'et, berićatversen… Jena sna mo'a prođe popri mene i reče: to'e od polježoište goljema prašina ima, k'd bi imalje nekoj bostan bi se ok'naćilje. A i vrućina je goljema još od s'ga, a poposlje kojzne kakva će binje?… Ona otide tamo de pošla, ja ispi taj du'an i polja malo naokolo. Uzo setre kašto bilo okačeno na je kov od plot, ga prefrlji vrz sebe. Otido u ajat kude dori'če, mu frlji samar i polako ga izvedo na put. Gljedam nikoj ne me videv… Ot tuj ja pravo u grat. U grat proskita malo i otido u čarši'če. Priđo pri jenoga bostandžiju i ne ga pitu’em po'što ti je bostan? Tiki a t je dober bostan. On ni jena ni dve, uze jena lube'inca i napola ja iseče. Ona crvena ka krv… izmeri mi mu reko jeno pedeset kila. Ču'ek izmeri i turimo u dve vreće i na konja. Ama praim mesto i za jašenje…Ovja drugi starci samo po nekoj će se nakašlja po malo, alji ćutet… K'd nato'ari konja, bostandžije mu dado njegov ‘ak i uzo’ dori'če po sebe pravo na Raljinj. Tuj malo ka pogore ga privedo pri jeno zitče i mu se metna na njega! Ono nagore ka pampur, more i pampur ne mu'e raven. Za taj č's stignamo u Duvoj…K d prođomo mos na Kr'bunar, k't ti ne zauze jeno nevreme, jena meća'a, jena frtuma, da som biv sam na noge bi zaginav?… Ama ono pet pare ne da'a!… K'd iskočimo iz Duvoj, slunce gr'e i ja malo se raskomoti. Ne prođe kratko vreme stignamo u Rečanje. Tuj pod orae izljegnalje ljudi u latka, se ladet. Ja im davam seljam, a oni samo po nekoj malo ruka će podine. Se mišljim, vrućina goljema i oprela pa im je mrsko da odgo'ret?… Nejse, prođomo i ovde, a s'ga put je bajagi uzbrden, pa se mišljim da sljezem od konja. Ama jen drugi pamet ka da mi vika; sedi ne sljezaj? S'ga k'd će dođeš doma i take dok se ruča, pa lubein'ca dok isečet žene, dori'če će odmori. I ja dok som se mišljev što i kako da činjim, stignamo u Crnjeljojca. Tuj ljet ka džam. E mori beljo što će se činji s'ga? Ama dori'če ne me čeka ja da se izmišljim što će činjim? Se zacepa preko taj ljet, a ja som zabraijv što bilo boso na prednje noge. U grat som biv som mogav da ga potku’em, ama ič, mi se miknalo od pamet… Take dođe do kude polojna-ljet, tuj k'd će mu se ljiznet te bose noge, ja se metna na jena strana, dori'če na druga, a lubeince otidua take dolje niz potok ni jena ne ostana… i b'š u to'e kažu'enje neko'e kučići se spušti'a iz grobišta dave'ći se među sebe! Svii se uzdin'a i otrča'a tamo kude nji'… Ne mogašemo da ču’emo što bilo do kraj oz dori'če?..
Iz knjige: Nebregošte život adeti tradicija – Raim Murati